ОТАЧАСТВЕНИ ПОКРЕТ ОБРАЗ

Пише:Младен Стевановић

На почетку 21. века, у времену рачунара,развијене науке, глобализације и мондијализма, тешко је просечном Србину, а још теже у колико је он млађи, објаснити шта је то србски национализам данас, за шта се следбеници те идеје залажу, те како је нешто такво уопште настало. У веку у коме новац води главну улогу, борити се за циљеве који не значе материјалну добит и угодан живот, тешко је разумљиво. Шта је то заправо србски национализам? Како је настао? Како се испољава и какви су ставови некога ко за себе каже да је србски националиста? На ова питања ћемо покушати да одговоримо.Прве праве дефиниције национализма као облика политичке идеје, јављају се код француских енциклопедиста, или ближе речено у епохи просветитељства. Најпростије речено, национализам значи љубав према свом народу,његовим одликама и заоставштини. Међутим, овде се јавља друго питање, шта је заправо народ, односно нација? Нација и народ се могу узети, у већини случајева као синоними, мада их поједини теоретичари раздвајају. Народ(нација), у најширем смислу представља групу људи, повезаних заједничком културом, језиком и традицијом. Ово се може наћи у свим речницима или енциклопедијама, али да ли је заиста све тако једноставно? Одговор ће нам дати Свето писмо.

Када је Господ Бог створио човека, и од његовог ребра жену, и када се касније развио људски род, сви људи су говорили једним језиком(1 Мој. 11:1). Међутим, човек је, не по први пут, желео да дотакне небеске висине мимо божанског промисла, па је стога, почео да гради вавилонску кулу(1 Мој. 11:4). Господа је то повредило, па је одлучио да подели људе по језицима, како би их омео у намери. Од тог тренутка, настали су народи, на основу језика којим су говорили, те људи су били подељени, тако да се нису могли разумети. Али, Господ нас се није одрекао овим чином, напротив. Бог је желео да нам да важну лекцију, али и да стави пред искушење нашу веру. Тако Господ Исус Христос говори својим апостолима: Идите дакле и научите све народе крстећи их ва име Оца и Сина и Светог Духа (Мат. 28:19). Овиме је Христос желео да врати народе уједињењу ка Богу, али преко Цркве и вере. Још једну потврду имамо у догађају који се десио на 50. дан по васкрсењу, а који наша Црква празнује као Силазак Светог Духа на апостоле. Тог дана су се апостолима јавили пламени језици и разделили се. Сви апостоли су тада могли говорити тако да их сваки народ разуме, а опет, нису говорили само једним језиком, већ свим језицима.

Извесни социолози религије(!) данас сматрају да је национализам грех и јерес. Међутим, љубав према свом народу и језику, никако не може бити грех, јер на светој литургији, подела на народе престаје - сви једним срцем теже ка Господу. Може Србин да оде и на литургију у другу православну цркву, грчку, руску, грузијску, румунску... Језик му можда неће бити близак, али Свети Дух ће га свакако на литургији испунити као да је био на служби у србској цркви.

Ако је неко ударио темеље кући србског национализма, то нису били владари или политичари, па чак ни сликари,писци,песници колико су то била два црквена великодостојника. У питању су Свети Сава, први архиепископ србски и Свети владика Николај. Обојица су, свако на свој начин допринели стварању правог националног духа, који многи народи ни данас немају. Свети Сава је оснивач аутокефалне цркве, први просветитељ, писац, али и човек који је помирио рођену браћу, заменио оклоп за просту монашку одору. Многи ће се вероватно запитати, какве он везе има са национализмом када је био ''само'' архиепископ? Ако се сетимо да је он основао Цркву која је била потпора каснијем уздизању државе, која је постојала и када државе није било, у којој су се прве школе отварале, која је била бољи дипломата од било ког политичара, и која је благосиљала слободарске тежње, устанке и буне – закључак је јасан. Србском православном црквом, Срби су добили не само духовну кућу, већ и потпору идентитета и опстанка. Отуда можемо се слободно сложити, са владиком Николајем који је констатовао да је србски национализам и најстарији у целој Европи. Многи народи данас имају државу, културу, језик, а опет немају цркву која носи печат њиховог идентитета.

Оно што је Сава започео, Николај је пренео на хартију, извршио синтезу и дао србском национализму философско, али и теолошко значење. Владика Николај нам је оставио у заоставштини књигу ''Православље и политика'' у којој детаљно описује државно уређење, економију, али и опомиње да национална држава никако не сме тежити да угрози друге, јер тиме, уместо да буде слика царства небеског на земљи, постаје само царство земаљско, а такво је увек кратког даха.


Када говоримо о нацији(народу) ваљало би напоменути да један народ не мора увек бити једне вере. Немаца има и католика и протестаната, Албанаца и Православаца и католика и мухамеданаца, Французи су већином католици, али и међу њима има протестаната. Сви ови побројани народи, имају јасну разлику између религије и националне припадности. То је и код Срба био случај. До пре 150-100 година, постојао је велики број неправославних Срба. Ти Срби су били католици и муслимани, и временом су, под утицајем, махом Аустро-Угарске однарођивани. Они су увек били саставни део србског етноса, многи су отворено изражавали своју србску припадност и жељу за уједињењем са другим Србима. Одатле и реченица ''Брат је мио, ма које вере био'', од које су касније комунисти направили нешто сасвим друго. Људевит Вуличевић, Србин католичке вере из Цавтата је учио Алексу Шантића "нашим милим србством"; Омер Скопљаковић је писао стихове прожете родољубљем, које је било ништа мање изразито од других песника тог доба. Па ипак, данас су Срби католичке вере, без изузетка Хрвати, док су Срби мухамеданци ''Бошњаци''. Прво у Другом светском, а касније и у Отаџбинском рату, многи су окрвавили руке, убијајући своју, дојучерашњу браћу по крви и језику.

Национализам је у србској култури одувек био присутан. То се нарочито види у поезији, пре свега епској, а касније и лирској. У сликарству с краја 19. века, осећа се снажан национални мотив. Слике као што су ''Таковски устанак'',''Сеоба Србаља'',''Косовка девојка'', као и многе друге, покретале су у Србину најчистија осећања за слободом, али и љубав према својој историји и нацији. Печат национализма је присутан, поред поезије и у прози, те у култури уопште. Не треба заборавити ни научнике, као што су Пупин, Тесла, Цвијић... Национализам је, колико год то актуелним либеро-демократама чудно звучало, био сасвим природан, не само код простог становништва, већ и код већег дела елите србског друштва, све до Краљевине СХС. Са поносом су се истицала обележја, певало се у част хероја, краљева и царева, а чекао дан када ће се Косово осветити и сви Срби ујединити под једним барјаком. Парадоксалним југославизмом, нанет је тежак ударац србском национализму, како на духовном, тако и на државном плану, па се од 1918. може говорити о правом србском национализму само у траговима, код ретких појединаца.

Видели смо, да подела на народе значи пре свега подела на језике. У Европи је то можда и најбоље изражено, по принципу један језик – један народ. На Балкану је, стицајем политичких околности ситуација другачија. Средином претпрошлог века, загребачки лингвисти узимају од србског штокавско наречје и део Вукове реформе, желећи тако да осигурају свој положај, али и привуку многе Србе католичке вероисповести к себи. С друге стране, Македонија је била велика енигма за Караџића, па су тако јужни дијалекти анатемисани, што је касније користило, прво бугаризацији, а касније и псеудо-македонизацији Срба јужно од Шар-планине. Последњих година, стварају се два прилично комична ''језика'': бошњачки и црногорски. Први, убацивањем огромног броја турцизама у аутохтони србски језик, а други накарадним форсирањем гласова који су одавно архаични. Моћници који праве нове нације на србском етносу, јако добро знају свој посао, јер је стварање новог народа, од подгрупе србског, увек стварање и новог језика(сетимо се комунистичке одлуке о ''македонском'' језику). Ми, као Хришћани, знамо да нација без језика не може бити нација, па стога треба да се боримо за истину, јер је и сам Господ ''Пут, истина и живот''. Не смемо пристати на квази-националне творевине попут ''бошњака''(име турских коњаника из 17. века), ''македонаца''(име античког грчког живља из егејског залеђа) и других сличних производа Новог поретка. Признавање оваквих накарадних творевина, значи одустајање од Истине, историјске, али и Божанске.

Тежња сваког националисте, тј. Свакога ко воли свој народ, јесте да тај народ добије јаку државу. Држава мора бити створена тако, да буде по вољи народа, да пружи народу најбоље место за живот, али и да брани народ других, ако се нађе у опасности. Није грех стати у одбрану Отабине, јер да је тако кнез Лазар и сви мученици косовски никада не били проглашени светитељема.

Данас, после свих пораза наших политичара, свих спољних и унутрашњих притисака на Србе и Србију, и после свих могућих политичких путева, остаје нам да се вратимо једном. Том једном, који је водио Карађорђа у Орашцу, Милоша у Такову, наше претке у свим ратовима. То је пут србског национализма, жеља за уређењем државе на предачкој заоставштини и Светом писму. То је прави србски, светосавски национализам.